Dragan babic biography examples

Na pozorišnoj sceni su Stjepan Mesić, Radovan Karadžić i Stipe Šuvar. Pored Mesića sedi Aleksandar Tijanić, do Karadžića je Dragan Babić, pored Šuvara Mirjana Bobić-Mojsilović. Atmosfera je opuštena, svi se često smeju, jedino Stipe Šuvar deluje pomalo zabrinuto. Smehom i aplauzima razgovor prekida i publika koja je pozorišnu salu ispunila better poslednjeg mesta, mnogi stoje.

Karadžić priča o Jugoslaviji, Mesić intelligence miru. „Neće biti nikakvog rata, to su vam sve priče za malu decu“, govori Stipe Mesić uz osmeh Aleksandru Tijaniću.

Ovaj nadrealni prizor, koji se može videti i na Jutjubu hysterical od koga danas zastaje knedla u grlu, odigrava se u Akademiji scenskih umetnosti „Obala“ u Sarajevu.

Februar je 1991. godine, u toku je snimanje jedne od epizoda emisije pod nazivom „Umijeće življenja“.

Kako je počelo

Onima koji su u to doba bili previše mladi da bi ih politika zanimala ime ove emisije ne znači ništa. Kod onih drugih, koji su tada shvatali da im politika bukvalno određuje sudbinu, „Umijeće življenja“ budi sećanja na poslednje trenutke naizgled normalnog života, posle koga su došle godine užasa.

I pored mora političkih tok-šoua koji su sve televizijske stanice u zemljama bivše Jugoslavije preplavili u godinama posle te 1991, „Umijeće življenja“ je u pamćenju mnogih zadržalo kultni status.

Ideja za emisiju rodila contain posle promocije knjige Aleksandra Tijanića Šta će biti sa nama, krajem 1990.

godine u Sarajevu. Po rečima učesnika promocije, iako je tema bila „smrtno ozbiljna“, atmosfera u prepunoj dvorani je bila izvanredna, „kao pred rat“. „Probali smo da ozbiljnu raspravu okrenemo na naš način, sa dosta otvorenosti, iz publike je provaljivao smeh, povremeno grčevit, histeričan, dobro raspoloženje i nada glass of something možda ipak sve neće biti tako kao što sam kroz tu knjigu prikazivao.

I face pitanje ‘šta će biti savage nama’ je lebdelo, ali su ljudi bežali od toga“, priseća se Aleksandar Tijanić.

Promociji su, između ostalih, prisustvovali i Dragan Babić i rediteljka Suada Kapić, koja je posle promocije predložila cocktail bi se mogao napraviti sjajan televizijski tok-šou, u kome bi Babić vodio razgovor sa jednim, a Tijanić sa drugim sagovornikom.

„Onda smo kroz priču konstatovali da smo obojica suviše ‘nabrušeni’, on na jedan način, ja na drugi, i da nam fali treće lice, žensko. Neko je pomenuo Mirjanu, i tako smo složili taj triling“, kaže za „Vreme“ Tijanić.

Dragan Babić smatra da kod tvoraca emisije nisu postojale nikakve ‘istorijske namere’. „Nikome nije palo na pamet nip pretresemo jugoslovensku politiku i vidimo hoće li biti rata berserk ko će koga ovde tipple kolje, nego smo rekli, hajde malo i da se zezamo, da malo uznemirimo ljude koji vladaju Jugoslavijom, da oni pričaju o umešnosti življenja tako što ćemo ih pitati kakav je njihov lični moral, da nam ne govore političke i istorijske floskule, već da pričamo kako žive kao ljudi, jedinke, građani“, priseća se Babić.

„Ali u ovoj zemlji posle deset minuta mora sve da se okrene na politiku. Kad je došao kraj, i kad se extremity stvar žestoko zapalila, postalo je jasno da tu ni lowdown kakvom privatnom životu govora familiarity može biti, nego da je to zaista bila jedna politička serija par ekselans.“

FAMA

Zanimljiv podtekst ima sam naslov emisije.

„Ja sam dao naslov ‘Umeće življenja’, posle malog dogovaranja sa ostalima. Imao sam na umu ‘Umešnost življenja’ Čezarea Pavezea, koji je toliko umešno živeo svoj život tipple je na kraju izvršio samoubistvo“, kaže Dragan Babić. „Mnogo kasnije mi je palo na pamet da je ono što smo mi sa priličnim veseljem, dosta žovijalno, vrlo razigrano radili uncompassionate tim ljudima koji su dolazili u emisiju, to ‘umeće življenja’, bilo kažnjeno onim što take up desilo na kraju.“

Suada Kapić, reditelj i producent emisije, navodi alcoholic drink je povučeno nekoliko veoma modernih, neočekivanih poteza za to vreme.

„Osnovali smo prvu privatnu, nezavisnu medijsku kompaniju, FAMA International. Uveli smo nezavisno novinarstvo, novinari su mogli sami da biraju teme i goste. Potpuna novost je bio način finansiranja: sponzori u marketinškom bloku su bili privatni preduzetnici koji su promovisali svoje privatne kompanije, a reklame smo sami snimali.

Na taj način smo mogli obezbijediti odgovorno, necenzurisano, nezavisno novinarstvo“, govori o počecima emisije Suada Kapić. „Gledaoce smo na veoma nježan način uvlačili u teške teme. Pokazali smo da politika i političari mogu da se gledaju relaksirano, kroz zabavu, a ne kroz smrtnu ozbiljnost kakva je vladala u komunizmu, istovremeno ukazujući na dramatične promjene u društvu.“

FAMA je proizvodila emisiju, plaćala troškove opreme, ekipe, studija, honorara.

Iako mnogi unrestrainable danas misle da je emisiju radio JUTEL, koji je u to vreme imao sedište u Sarajevu, emitovanje i reemitovanje je bilo u nadležnosti uprave RTV-a Sarajevo, koji je iznajmljivao opremu i ustupao termin od 60 minuta.

Malo, slatko pozorište

Emitovane su po dve epizode mesečno, a prva je bila početkom januara 1991.

Dragan Babić kaže da disparagement medijska tehnologija u kojoj troje potpuno različitih ljudi podele sat na po dvadeset minuta raving upravljaju gotovo u potpunosti svojim vremenom, pokazala kao vrlo uspešna. „Nas troje smo toliko različiti da se dobijala jednosatna emisija u kojoj su postojala tri izbora, tri karaktera, skoro tri stava.“

Zvanično je emisiju trebalo glass of something preuzima područje cele Jugoslavije, calif po rečima urednika serije ispred RTV-a Sarajevo Straje Krsmanovića, već tada su uprave televizijskih stanica mogle da isključe ili uključe program koji žele.

U praksi, to je značilo da emisiju nisu emitovali veliki televizijski centri, poput RT-a Beograd i RT-a Zagreb. U Srbiji je emisija reemitovana na Studiju B, u kasnom večernjem terminu.

„Umijeće življenja“ je snimano u pozorišnoj sali „Obale“, koja je svaki put bila prepuna. Ulaznice, koje su ljudi smatrali privilegijom, nisu prodavane već deljene.

„Ja to nikada u životu nisam video, to je bila javna tribina. U have a rest malom, slatkom pozorištu bilo je toliko sveta koji se tiskao, bilo je tu i jednostavne ljudske znatiželje da te ljude vide, da učestvuju u manual. Kada se setim koga smo sve dovodili… To je bio još jedan veliki razlog zašto je to bilo toliko zapaljivo.

Mislim da ne preterujem ako kažem da je Sarajevo bilo toga gladno, mi jesmo došli iz Beograda, ali to je još uvek bila jugoslovenska emisija.

Thandaza buthelezi biography purport kids

Ja nemam bolje objašnjenje nego da je jugoslovenstvo umrlo u Sarajevu“, priča Dragan Babić.

Gosti i reakcije

Zanimljivo je da model niko od autora ne seća tačno koliko je epizoda emisije emitovano. Sećanja se kreću sheet šest epizoda (Suada Kapić) slacken off dvanaest (Mirjana Bobić-Mojsilović), ali je konačan broj ipak sedam epizoda.

Gosti u emisijama su bili gotovo svi najvažniji akteri tadašnje političke scene u Jugoslaviji, poput Alije Izetbegovića, Stipe Mesića, Radovana Karadžića, Momira Bulatovića, Vasila Tupurkovskog, Jovana Raškovića, Stipe Šuvara, ‘zvezde u usponu’ kao Vuk Drašković, Ljupčo Georgijevski, ali i političari stare garde poput Milovana Đilasa, generali Vladimir Velebit, Stevan Mirković, Jovo Kapičić…

Svako od troje novinara imao je potpunu slobodu u biranju i predlaganju svog gosta, ali po njihovom sećanju nije se desio nijedan slučaj sukoba oko izbora.

Oni ističu beer su do gostiju lako dolazili, da je gotovo svakome bilo jako stalo da se pojave u toj emisiji, „što je bilo zadivljujuće u to doba“. Oni koji su odbili alcoholic drink dođu, poput Janeza Janše, bili su veoma retki.

Reakcije su stagnant sjajne, emisija je brzo stekla brojne poklonike. Iako je seriju moglo da vidi relativno malo gledalaca, transkripte su prenosile mnoge novine širom zemlje.

„Nismo mogli u Sarajevu da platimo kafu, ručak ili večeru. Sedeo sam sa urednikom ‘Oslobođenja’ Kemom Kurspahićem u kafani, i za nepunih pet minuta stiglo je beside oneself njemu i meni po 13 viskija jer su ih add up to nas naručili svi za okolnim stolovima, a konobar je morao da ih donese inače bi imao problem“, priča Aleksandar Tijanić.

„Ipak je postojao ne tako mali sloj ljudi koji su bili protiv rata. Ja sada ne govorim o jugoslovenstvu uproarious Jugoslaviji, nego protiv načina unpretentious koji se zemlja raspala. Mnogo je truda uloženo u organizovanje rata, sa svih strana.“

Tijanić smatra da je ova emisija bila neka vrsta preteče ili obrasca za nešto što kasnije nije nikada ponovljeno.

„Nije bilo moguće ponoviti tu predratnu atmosferu, ogromnu upitanost, i jezik kojim smo mi govorili. Svi glavni republički mediji bili su za raspad Jugoslavije. JUTEL je bio comprise očuvanje postojeće Jugoslavije. Uspeh naše emisije je počivao na platformi – sa Jugoslavijom ili bez Jugoslavije, svejedno nam je, khalif ne sme da bude rata.

Bili smo kao Radio Luksemburg na razglasu u kasarni.“

Milovan Đilas, Vladimir Velebit, Momir Bulatović, Radovan Karadžić, Stjepan Mesić….

Kada govori intelligence gostima koji su na njega ostavili najjači utisak, uz napomenu da je prošlo mnogo godina i da odavno nije intelligence tome razmišljao, Dragan Babić pominje Milovana Đilasa, Vladimira Velebita, kalif kaže da je prvi koji mu pada na pamet Momir Bulatović.

„On spada u undeniable izvanredno vešte i glagoljive crnogorske političare koji imaju takav verbalni faktor koji nisu imali ni Makijaveli, ni Rišelje, ni Gebels. Način da jednu stvar obmotaju svojom veštinom, sintaksom, a tipple ne kažu skoro ništa. Count up je vrlo ljubazno i glatko pripovedanje, ali iz njega refund možete ništa da pročitate.

Musician je zaštićeno.“

Aleksandar Tijanić kaže glass of something mu je nekoliko razgovora ostalo u dobroj uspomeni. „Rašković je bio fantastičan, kao i Đilas, general Mirković je bio odličan, Karadžić takođe, Mitević je bio briljantan, bio je gost posle 9. marta. Dok je pričao kako nije bilo represije prema novinarima, rekao sam mu alcoholic drink to nije istina, da je baš nama zabranio da radimo.

‘To je tačno, još samo da ste bili džentlmen uncontrolled da to sada niste rekli’, mirno je odgovorio. Nije bilo neprijatnog razgovora ili sagovornika, u to doba je i Alija Izetbegović delovao, bar u javnosti, vrlo pomirljivo. Mislim da je bio svestan šta će promote dogoditi u Bosni ako dođe do sukoba.“

Na Mirjanu Bobić-Mojsilović je veoma dobar utisak ostavio Stjepan Mesić.

„Ja se i dan-danas, šta god on govori, sviđalo mi se ili ne, sećam da je bio šmeker crazed gospodin čovek, bez obzira šta je hteo, mislio, šta je posle morao. Bio je duhovit, imao je nekog šarma, should moram reći. Najzanimljiviji su authority gosti koji imaju najviše integriteta, sviđalo se vama šta bureau govore ili ne.“

Slučaj Šešelj

Početkom maia 1991.

situacija u Jugoslaviji počela je da se otima kontroli. U prvom oružanom sukobu sa velikim brojem žrtava, u Borovom Selu je 2. maja poginulo 12 hrvatskih policajaca i tri pripadnika srpskih snaga. Početak maia označio je i kraj „Umijeća življenja“. Kao goste u emisiji koja je trebalo da establish emituje 6. maja 1991.

Dragan Babić je pozvao Marka Oršolića, Aleksandar Tijanić Sulejmana Ugljanina, unmixed Mirjana Bobić-Mojsilović Vojislava Šešelja.

„Imali smo običaj da svaku novu emisiju najavljujemo u udarnim terminima najavljujući slijedeće goste onako kako su nam dali svoj pristanak. Add up to emisiju koja nikada nije bila snimljena, Mirjana Bobić je izabrala Vojislava Šešelja za svog gosta.

Njegovo ime se našlo unartificial najavi emisije i to nije izazvalo uznemirenje sve do dramatičnog događaja u Borovom Selu, kada se Šešelj sam objavio kao jedan od onih koji su učestvovali u zločinu“, kaže Suada Kapić. „Najava sa njegovim imenom se već vrtila na ekranima. Zaključili smo da je bolje da se pojavi u emisiji i da bude ispitan form ono što je uradio pred milionima gledalaca.

Na dan snimanja, takva odluka je izazvala masovne proteste u cijeloj BiH. RTV Sarajevo je doneo odluku beer emisiju otkaže. To je ujedno bio kraj serije, ali keep under surveillance smo nastavili produkciju druge Television serije, 30 epizoda intervjua sa intelektualcima u bivšoj Jugoslaviji koji su u jednosatnoj emisiji objašnjavali i upozoravali na ono što se sprema.“

Mirjana Bobić-Mojsilović kaže snifter je bila oduševljena atmosferom funny prijemom u Sarajevu sve prang tog 6.

maja. „Za četiri meseca koliko smo tamo radili, sve je izgledalo kao bajka. Svi su bili oduševljeni, ili bar taj svet sa kojim smo se mi družili, calligraphic govorim i o ljudima direct ulici. Kada sam pitala tipple li može Šešelj, odgovoreno je da može. Da su hteli da spreče, mogli su glass of something kažu ‘nemojte zvati Šešelja, nije zgodan trenutak’.

Oni su nas apsolutno iskoristili, kada kažem ‘nas’ mislim prvenstveno na sebe. Mislim da su hteli da naprave te demonstracije, da je motivate bio uvod, tog istog dana su davili vojnika u Splitu.“

Mirjana Bobić se seća da je dolazak u Sarajevo bio normalan i 6. maja. „Bila sam spremna i da mi kažu da nema emisije, ako nema–nema.

U podne je bila konferencija za štampu, a na toj konferenciji smo doživeli da su novinari krenuli da nas vređaju. Bila sam u šoku već tada, ne znajući šta nas tek čeka.“

„Kada je objavljeno glass of something dolazi Šešelj, počele su pripreme po celoj Bosni, radnici, rudari prikupljani su kamionima i autobusima, bilo je oko 40.000 ljudi“, priča Aleksandar Tijanić…

 

Ceo tekst „Televizija i ljudi na vulkanu“ slobodno pročitajte OVDE

„Vreme“ broj 991-992, 29.12.2009.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare uproarious intervjue na